Tolerancija je slabost i Narodna skupština je mesto za vređanje
Dodajte Kurir u vaš Google izborJedan datum nas podseća na vrednosti bez kojih demokratsko društvo ne može da opstane, a drugi nam pruža priliku da pokažemo koliko smo spremni da te vrednosti zaista živimo. Ne samo u svečanim govorima već tamo gde je najvažnije, u institucijama, političkim raspravama, medijima i svakodnevnim odnosima među ljudima.
Za početak, nadam se da niste saglasni s naslovom mog teksta. Tolerancija je jedna od onih reči koje svi rado koriste, ali se njeno pravo značenje često izgubi čim se suočimo s nekim ko misli drugačije. Lako je biti tolerantan prema istomišljenicima. Pravi ispit počinje kada se susretnemo sa stavovima koje ne delimo, političkim protivnicima koje ne podržavamo ili ljudima čiji nam se način života razlikuje od našeg.
Konstitutivna sednica Narodne skupštine 17. novembra predstavlja mnogo više od potvrđivanja poslaničkih mandata i izbora skupštinskog rukovodstva. Ona je prilika za novi početak političkog dijaloga u Srbiji uz jasan poziv: vratimo dijalog u Narodnu skupštinu. Ona nije samo mesto na kojem se usvajaju zakoni, već je i najvažniji predstavnički dom građana, mesto na kom se različite političke ideje susreću, sukobljavaju i proveravaju snagom argumenata.
U Narodnu skupštinu mora se vratiti argumentovana rasprava. To ne znači manje političke strasti, kritike ili odustajanje od čvrstih stavova. Naprotiv. Dobra parlamentarna rasprava može biti žustra, polemična, pa i neprijatna za one kojima je upućena. Ali postoji ogromna razlika između oštre kritike nečije politike i ponižavanja čoveka zbog njegovih ličnih svojstava, porekla, pola ili uverenja.
Posebnu odgovornost imaju parlamentarna većina i opozicija. Većina mora razumeti da izborna pobeda ne daje monopol na istinu, dok opozicija ima pravo i dužnost da kritikuje vlast, ali i odgovornost da ponudi argumente i rešenja. Posebno zabrinjava kada se iz političkog govora uvrede i etikete prenose u medije, a zatim na društvene mreže, gde se pretvaraju u organizovano targetiranje, pretnje i kampanje protiv pojedinaca. Novinari, profesori, studenti, političari, javni funkcioneri i obični građani sve češće postaju mete ne zbog onoga što su učinili, već zbog toga šta drugi pretpostavljaju da misle, koga podržavaju ili kojoj grupi pripadaju. Sloboda izražavanja podrazumeva i pravo na oštru kritiku, satiru i provokativne stavove. Bez toga nema slobodnog društva. Ali sloboda govora nije opravdanje za pretnje, diskriminaciju i podsticanje mržnje.
Odgovornost medija u tome je ogromna, ali postoji razlika između novinarstva koje postavlja teška pitanja i medijskog sadržaja koji proizvodi neprijatelje i targetira. Između istraživanja činjenica i javnog linča. Između kritike i sistematskog ponižavanja. Dostojanstvo nije privilegija istomišljenika, često to ponavljam.
Institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti upravo na tom principu zasniva svoj rad. Pravo na ravnopravnost ne zavisi od političkog opredeljenja, popularnosti, društvenog položaja ili toga koliko nam je neko simpatičan. Zaštita od diskriminacije mora biti jednaka za sve. Nezavisne institucije ne postoje da bi potvrđivale stavove vlasti ili opozicije. Njihova uloga je da u okviru svojih nadležnosti, štite prava građana, primenjuju zakon i ukazuju na probleme, čak i onda kada to nije popularno.
Mi ubrzo izlazimo s dva značajna izveštaja, kao što smo i najavili početkom ove godine. Prvi je Poseban izveštaj o položaju nacionalnih manjina i drugi Poseban izveštaj o diskriminaciji na osnovu političkog uverenja i sindikalne pripadnosti i time obeležavamo 2026. godinu, punu izazova.
Na kraju, sećam se da je Otpor, nakon demokratskih promena 2000. pokrenuo kampanju s jednostavnom, ali snažnom porukom: „Samo vas gledamo“. Bila je to poruka i novoj vlasti da građani ne prestaju da budu odgovorni za svoju državu onog trenutka kada su završeni izbori tog 24. septembra. Četvrt veka kasnije vreme je da građani obnove tu poruku, ali i da joj daju novu snagu. Da pažljivo prate rad Skupštine i svih institucija svoje zemlje, da ih osnažuju, brane njihovu nezavisnost, ali i da ih neprestano kontrolišu, kritikuju i zahtevaju odgovornost. Jer institucije nisu vlasništvo političkih stranaka, funkcionera ili bilo koje vlasti. One pripadaju građanima. A građani imaju ne samo pravo da ih posmatraju već i odgovornost da ih čuvaju.